Savo Bojanić je otac Andree Bojanić, devojčice koju je na pešačkom prelazu, pre pet godina, pokosio Aleksandar Mitrović, sin medijskog tajkuna Željka Mitrovića. Andrea je tada imala 17 a on 20 godina. Postupak protiv Aleksandra Mitrovića više je od običnog procesa protiv nekog lica zbog saobraćajne nezgode u kojoj je neko lice izgubilo život jer su mnogu faktori umešani u sam proces, pre svega politički zbog specifične uloge oca okrivljenog u javnom životu Srbije i njegovog uticaja na pravosuđe.
Povodom petogodišnjice smrti male Andree Bojanić, razgovarali smo sa njenim ocem, Savom Bojanićem.
RIKOŠET: Dokle se stiglo u procesu koji se vodi protiv Aleksandra Mitrovića, sina medijskog tajkuna Željka Mitrovića i da li tužilaśtvo uopśte radi na tom slučaju?
BOJANIĆ: Postupak je u toku, ali se predmet nalazi na superveštačenju, koje se izvodi na zahtev odbrane. Odluka o superveštačenju je doneta na poslednjem ročištu koje je održano 13.04.2018.godine, kojom prilikom je sudija donela Rešenje o superveštačenju kompletne saobraćajne nezgode i izdvojenom superveštačenju medicinske struke. Rok za to je bio 90 dana. Uzimajući u obzir vreme ekspedicije predmeta, kao i godišnje odmore, više je nego jasno da je rok probijen i ponovo unižena sudska odluka. Predmet nije vraćen u nadležni sud, te ni sudija, a ni zamenik tužioca nemaju informaciju gde je predmet i šta se sa njim dešava. Jednostavno, predmet nije u sudu! Napomenuo bih da su i sudija i zamenik tužioca osobe koje su izuzetno posvećene celom postupku i sa velikom dozom tolerancije učestvuju u postupku. Sama ročišta su emotivno teška, sa previše negativnog naboja, sa puno sujetnih izjava i priličnom dozom podsmeha nad mojom pokojnom Andreom. Prisebnošću sudije i zamenika tužioca, u nekoliko navrata izbegnuti su ekcesi I fizički obračuni. Ne odobravam niti učestvujem u svemu tome, pa ipak, pokušavam u pauzama, a kroz razgovore, da usijanu atmosferu primirim i doprinesem normalnom odvijanju postupka.
RIKOŠET: Kako je ustanovljena brzina vozila kojim je upravljao Aleksandar Mitrović jer je nelogično da se neko vozilo kreće samo 81 km na sat i da odbaci peśaka pri udaru čak 29 metara daleko na kolovoz?
BOJANIĆ: Sva veštačenja su rađenja na osnovu obdukcionog nalaza i na osnovu video zapisa preuzetog sa sigurnosne kamere koja se nalazila u neposrednoj blizini spornog pešačkog prelaza. Veštačenja su radile dve komisije, plus veštak za informacione tehnologije. Do poslednjeg ročišta nije došlo do usaglašavanja stavova obe komisije oko brzine kretanja terenskog vozila kojim je upravljao okrivljeni! Korišćeni su razni algoritmi i program za potrebe veštačenja. Druga komisija koja je i iznela brzinu od oko 82 km/h je komisija čije veštačenje sam podržao u celosti i cije navode sam koristio u svom Prigovoru koji je uredno i na vreme predat sudu i unesen u sudske spise, ali nije istaknuto na portalu o toku predmeta. Prva komisija se bazirala na programu PC CRASH koji je praktičnoneupotrebljiv, a prema kome je odbrana u stalnom nastojanju da dokaže da brzina nije uzrok nesreće, što je potpun nonsens. Druga komisija je koristila PIXEL analizu frejmova i time došla do dve brzine, jedne od oko 82 km/h i druge od oko 86 km/h. Uzimajući u obzir da su članovi Druge komsije ljudi iz mašinske struke, zahvalan sam im na trudu i iskrenosti da se dođe do ove dve vrednosti. Da bi se došlo do održivog kompromisa, a zarad usaglašavanja obe komisije, čime bi se došlo do situacije da se iskažu završne reči i donese presuda, prihvatio sam da se uvaži prva brzina od oko 82 km/h. Nažalost, ni to nije dalo željeni rezultat koji bi bio prihvatljiv i za sud i za tužilaštvo. Želim ovom prilikom da napomenem da je najtačnije kada bi se brzina izrazila u miljama/h jer bi to bila čista i tačna slika brzina kretanja. To se obično dešava kada se previde mere dužine koje se u informatičkom smislu iskazuju u inčima, a ne u milimetrima. Ipak, i ovako iskazana brzina se poklapa sa izjavom okrivljenog da se kretao tom nekom pretpostavljenom brzinom oko 80 km/h. Posmatrajući snimak, a i analizom kretanja i okrivljenog i pokojne Andree, jasno se može doći do ulazne brzine pre kontakta koja je oko 82 milje/h, a izlazna brzina pri kojoj se udaljio sa lica mesta je oko 86 milja/h. Brzina pri kojoj je ostvaren kontakt terenskog vozila okrivljenog ( Džip BMW X6) je oko 119 km/h. Iste ove brzine ima i u svojim analizama i samo tužilaštvo, ali do sada savetniku tužioca nije data reč da iznese ove podatke i da obrazloži analizu. Postoje programi koji su izuzetno dobri za ovakve analize, a koji su pominjani u toku postupka i sa čijom efikasnošću sam imao prilike da se upoznam i uverim u tačnost tvrdnji Druge komisije i savetnika tužilaštva.
Kada je pročitana optužnica, a zatim i njen prošireni deo, tada sam u sudnici izjavio: “Ovo neće biti suđenje građaninu Aleksandru Mitroviću, vec suđenje njegovom ucenjenom ocu Željku Mitroviću, a mi svi, kao i cela Srbija, upali smo u veliku klopku.” Mediji su preneli, a to je i ušlo u sudske spise.
U čitav slučaj politika se uplela od samog početka, a da sve ide kako je neko i osmislio, pa doveo Srbiju u klopku, bilo je neophodno toliko vremena koliko je prošlo od same nesreće, pa do trenutka susreta okrivljenog i njegovog oca, što je nekih nepunih pola sata. Dovoljno vreme da se učine sve radnje da se otac uceni, a grupa ljudi ustoliči u kormilo koje će nas sve odvesti u sadašnje stanje društva. U svemu tome prisutan je, i tada kao i danas, inostrani faktor. Jaki politički dualizmi, interesi različitih struktura, zloupotrebe čitave nesreće obe porodice zarad ličnih interesa i funkcija, zloupotreba tužilaštva i pravosuđa, samo su deo čitavog jednog nepreglednog niza koji se oslikava u nekolicini ljudi zaokupljenih isključivo ličnim interesima, što je pogubno za čitavo društvo. Ovde bih se još jednom zahvalio svim novinarima koji su svojim istraživačkim novinarstvom izneli skoro celu istinu u javnost i pokušali da nas izvuku iz klopke. Ipak, klopka je toliko jaka i dobro pripremljena da ni to nije pomoglo. Od momenta saznanja da je Andrea nastradala i ko je počinilac, a pored prioritetnog traganja za punom istinom, vodio sam najtežu bitku, a to je bitka za razum i dijalog. Sprečavao sam svaku suludu ideju o osvetama, nasilju i tome slično. Stao sam u zaštitu pravde, istine i života i time zaštitio okrivljenog, smatrajući, a to smatram i danas, da zaslužuje fer i pošteno suđenje za učinjena dela koja mu se stavljaju na teret. Savetovan od starijih, a iskusnih iz mnogih sfera našeg društva, dobio sam odgovore na pitanja pre nego što sam išta pitao i okrivljenog Aleksandrua i njegovog oca, Željka Mitrovića. Odgovori su bili istiniti, a kako vreme prolazi samo se sve više dokazuju kao tačnim. Verujem u onaj zdrav deo našeg pravosuđa i tužilaštva, jer sam imao prilike da se uverim da ima časnih i poštenih ljudi koji obavljaju te funkcije. Svesni su da je ovo slučaj koji se tiče čitave Srbije, čitavog našeg društva, bilo u zemlji ili inostranstvu, a ne samo nas oštećenih.
RIKOŠET: Da li se opstruira ceo slučaj i u čijoj režiji?
BOJANIĆ: Kada sam dobio kopije svih veštačenja i obdukcioni nalaz, sasvim mi je bilo jasno zašto se odugovlačilo sa podizanjem optužnice i pokretanjem postupka. Detaljnim uvidom u svu tu materiju uočio sam niz nepravilnosti i namernih grešaka. U situaciji koja je tada bila kao uzavrela lava, jasno je bilo da su određeni elementi poručeni da se kao takvi unesu u nalaze veštaka da bi predmet bio izmešten iz Višeg suda ( gde mu je i mesto ) u Prvi osnovni sud u Beogradu. Svestan svega sto se dešava, za mene je ovo bila očekivana, a iznuđena odluka. Nakon dopisa sadašnje Ministarke pravde Nele Kuburović sudu, a na Prigovor koji je bio upućen prethodnom Ministru pravde Selakoviću, a na medicinsko vestačenje, veštaka Anđelkovića, bio sam svestan i pripremljen na unakrsno ispitivanje svih veštaka. Da stvar bude jos prepoznatljivija, javnost je na to bila i pripremana nemuštim, a poručenim, pojedinim novinskim člancima. Tokom unakrsnog ispitivanja veštaka, a naročito Aleksandrića, ispravljene su skoro sve nepravilnosti i otklonjene neke važne nedoumice.
RIKOŠET: Kako se dogodilo lažiranje veśtačenja i ko je za to odgovoran?
Sam veštak je u svom iskazu, a što je uneseno u sudski zapisnik, iskazao da je Andrea bila živa nakon pada jos nekih 10-20 sekundi i da je jednom nogom bila oslonjena na asfalt, dok je druga noga bila polupodignuta. Ovo su dve ključne stvari koje daju jasnu sliku položaja tela pokojne Andree i jasno, a uz ostale povrede, ukazuju da je Andrea pokušala da izbegne kontakt povlačeći nogu unazad. I ovom prilikom se zahvaljujem dotičnom veštaku, jer je ipak na kraju ljudskost u njemu preovladala pa je istinu izrekao. Ukazao je kroz svoja izlaganja na jasno nedostajanje povreda u obdukcionom nalazu čime se i stekla “željena”, a iskrivljena slika o načinu i redosledu nastupanja povreda. Detalje o tome zašto, zbog čega i za čiji račun i korist je ovo učinjeno, ne želim da iznosim u javnost jer bi time ugrozio sudski postupak koji je u toku. Mogu samo da napomenem toliko, da je proširenim delom optužnice upravo i predviđeno pokretanje niza krivičnih prijava protiv trećih lica koja su ugrozila normalan sudski postupak, a koje nisu na štetu okrivljenog jer su optužnicom jasno iskazana dela za koje se okrivljeni tereti.
RIKOŠET: Da li je tačno da je predmet nestao iz pisarnice, kako je to moguće i ko je odgovoran zbog toga?!
BOJANIĆ: Tačno je da predmet nije u sudu odnosno nije vraćen sa tog famoznog superveštačenja. Ni sudiji, ni zameniku tužioca, a ni meni, nije jasno zašto se opstruiše odluka suda o roku u kojem je bilo nužda dostaviti nalaze superveštačenja. To je uvreda za sudstvo, tužilaštvo, oštećene, advokaturu, a na štetu okrivljenog i celog našeg društva, cele Srbije. Lično, jasno mi je šta se dešava u pozadini svega ovoga, ali o tome ne bih da se izjašnjavam, u interesu sudskog postupka koji je u toku.
RIKOŠET: Hoće li pravda na kraju biti namirena u ovom slučaju?
BOJANIĆ: Prošlo je više od 5 godina od tragedije, a više od 3 godine kako traje postupak. Zakonski rok za okončanje postupka je 5 godina, što znači da je ostalo manje od 2 godine. U normalnim okolnostima, ovakvi postupci se rešavaju u rasponu od 12 – 18 meseci, mada ima i slučajeva koji uopšte nisu ni procesuirani. Ima jedan skorašnji slučaj gde je čovek u ekspresnom roku osuđen na 1,5 godina zatvora, punosnažno, jer je prilikom isparkiravanja, a kretanjem u rikverc, pregazio mačku. I pored svih žalbi svim nadležnim institucijama, presuda mu je potvrđena i pravosnažna je. Da li ima smisla porediti ovaj slučaj sa slučajem Andree, po bilo kom osnovu?! Svestan sam da će ovo trajati, a da je izvesno da će se postupak obnoviti. Činjenica je da je cela istina iznesena u dosadašnjem toku postupka a da je ovo superveštačenje čija se rešenja iščekuju, zapravo samo kupovina vremena, tako da se ucenjivanje nastavi, a klopka Srbiji još jače zatvori. Pravi svedoci koji su spremni da svedoče postoje. Strpljenja i razuma imam, a istinu u celosti znam. Svaki moj predlog da se iz svega ovoga iznedri nesto dobro, a dugoročno, za decu, mlade i društvo u celini, nailazilo je ili na odbijanje ili su moji predlozi bili prepakovani pa loše prezentovani i inplementirani sa neuspešnim efektima. Prave reči upućene u pogrešne uši, zasigurno daju neuspešan efekat. Ovo me nije obeshrabrilo da i dalje ostanem pri stavu da je dijalog rešenje i da ima još malo vremena da se neke stvari isprave, neki predlozi usvoje, neke bolje akcije po pitanju bezbednosti u saobraćaju sprovedu, a najvažnije od svega je da se razumom i bez dualizma dođe do pravednog cilja. Koristim priliku da se zahvalim svim ljudima na podršci, ma gde bili, i da im poželim svega dobrog. Zamolio bih da se klonimo sujete i razdora, a da stremimo očuvanju porodice i dece kao osnovnih stubova zdravog društva kakvo Srbija zasluzuje. Sapleteni o sopstvene korake, ubrzano gubimo osnovne repere postojanja, gubimo mladost. Sve prolazi ali sve se ne zaboravlja.
Postupak protiv Aleksandra Mitrovića se vodi u Prvom Osnovnom sudu u Beogradu, a broj predmeta je: K 1466/2015.
PISMO ANDREI
„Pet godina se nanizalo. Čitav jedan život se odigrao.
Mrzim povratke skoro koliko i rastanke, i osim tebi, jedino se još noći vraćam kao verni sluga.
Tako ona i ja zajedno zalivamo svaku pomisao i pravimo novi svet u iščekivanju izlaska Sunca.
Zahvalan sam zvezdama na njoj, a njoj na tebi. Muka mi je od reči koje pamtim dugo, dugo i koje urezujem po zidovima vlastite sobe. Ispred mene je zid, onaj koji me uči da nikad ne treba biti tako jak da ga srušiš. Moraš da naučiš da živiš s tim zidom. Od njega nije teško napraviti neku novu dimenziju. Obojio sam ga u neku nežniju boju, onu koja mi neće donositi gorčinu. Sedim na klupi, tamo gde se sastaju oni koji počinju i završavaju. Tamo, gde se sastajemo ti i ja.
Život mi nije dao priručnik i nikakvo objašnjenje u vezi tebe…
Kad si se rodila: „Čestitamo ! Majka i devojčica su dobro. Imaćete pravog borca u kući !“
Ma, daj ćale… Ali bio si tu ti. Gledao si me kroz prozorčić na vratima i mahao si. I bio si nasmejan. Medicinska sestra te je odvukla i rekla da nema potrebe da više budeš tu, jer ću ja da spavam i biću velika, jednog dana. Ali, ja se ni tad nisam osećala kao neko ko će biti veliki. Osećala sam se maleno i nisam želela da spavam. Sve je bilo blaže i lepše dok se ti smeješ. Pa makar kroz prozorčić. Bilo je potrebno da ti budeš tu.
A, kad si stradala, sedeo sam i pitao se: “ Kako je moguće da život ne diše i da sve je stalo ?“
Znaš, ćale, sledećeg dana nakon mog stradanja, kopali su po meni. Ne, nije metafora, bukvalno su kopali. Nisam navikla da neki hirurzi sa zeleim kapicama rovare po mojim organima. Nisam navikla da iko rovari po njima. Nekakvim jezivim metalnim stvarčicama. Da pravi rezove po mom stomaku i celom telu. I to tako stvarne rezove. Vidljive, opipljive. Bolne za tebe. Ali, ja se nisam budila, jer sam već otišla.
Znaš, nedostaje da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta. Meni nedostaješ još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojima smo znali da se dosađujemo. Nedostaješ na pomisao o tvom prvom pijanstvu od dve votke i pevanja po ulici i tadašnjeg fenomenalnog smeha prilikom opisivanja lepotice u bundi, koja je plakala na narodnjake. Koristili smo te naše male talente i od njih pravili najlepše ludorije. Ljudi su voleli da nas slušaju ili gledaju. Jedni su mislili da je to umetnost, drugi da smo budale, dok su se svi ti, divili tim „emocijama“, a mi smo se samo dopisivali. Do krajnjeg cilja – ugovaranja sledećeg tajnog susreta i osvajanja novog zabranjenog vidjanja.
Vidiš, a meni nedostaje da ti njuškam bradu, da te ljubim u nos i budim te. Otvaraš oči, gledaš me, smeješ se. Kad na to pomislim, više me ništa ne boli. Rezovi nisu važni sve dok si ti tu. Ni 5 godina posle, ja i dalje, u tim nedostajanjima, nisam odrasla. I kontam da ne moram. Jer imam nekog ko me voli tako „neodraslu“. Nekog ko se smeje onda kad mu i nije do toga, samo da bi bio jak za mene. Nekog u čijem bih zagrljaju i dalje bila malena, a opet najveća na svetu. Sećam se, da sam jednom ostala u stanu zbog prehlade. Hodala sam po njemu i razmišljala o tebi. Naslonila se na prozor i tamo si bio ti. Na parkingu ispod moje sobe. Od stotinu soba ti si pronašao baš tu, jednu jedinu, gde sam bila ja. Mahao si i smejao se. I bilo je lakše. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Bilo je potrebno da budeš tu.
A, da li se sećaš kako je sve počelo ? Kao da smo bili zajedno u nekom paralelnom univerzumu i onda se nešto desilo, bacilo nas u ovaj, sudarili smo se i nastavili da hodamo kroz život, držeći se za ruke. Hoćeš da mi spremaš štrudlu sa makom ? Samo ako ćeš da mi pevaš, dok ti spremam. Šta da ti pevam ? Neku ljubavnu pesmu. Kod tebe je sve ljubav. Sa tobom je sve ljubav. Ma ti si ljubav. Kažeš mi da si negde pročitao da je uvek trenutak da budeš nečije proleće i da voliš što je tvoj trenutak baš sada i traje ?! Kažem da volim da takvom proleću budem Sunce. Kažeš da si skontao da kada god si gledao prema Suncu, bio si srećan ?! Zato piljiš u mene ! A, da te podsetim za metar kreveta i jedinu noć, u ovih 5 godina, koju si spokojno prespavao ? Vidim da si uredna u prelistavanju mojih pisanija, pa ću ti odgovoriti. Kažu da spavati pored nekog je mnogo više nego spavati sa nekim. Ogoljen od laži, veruješ nekom da bude sasvim blizu tebe u trenutku tvoje najveće nemoći. Da li može jedna asocijacija, a da ti ne prsne amigdala ? Anja, očito me navlačiš na nešto što ima veze sa tobom, a nikako da saopštiš. Poznat mi taj tvoj rad. Počni. Plave ruže i makovnjača ? Opaaa ! Pa ti si se zaljubila ?! Jesam, ali još je rano da ti pričam o tome. Još ga pržim na čežnji. Pa, tom će i Sizif pozavideti na truda. Neće, ćale, jer je to ok lik. Sjajno ! Samo te molim da ne forsiraš klišee onog tvog pajtosa Bukovskog, od milošti zvanog Buksna. Ma, Buksna mi objasnio puno toga, a naročito da sujeta vredi po lule duvana. Nego, osećam da želiš nešto da me pitaš ? Da ! Da li si diplomirala ? Pa, zar ne primećuješ krila ? Ovde sam postala ono, što sam ovde oduvek želela. Imam krila da letim kuda god poželim. Prilike su našle mene bez da sam se morala previše truditi. Dobro, lagim malo. Zaslužila sam ih, ali volim sve što radim toliko da se osećam kao da se samo dobro zabavljam. I ne moram nikad da budem ni odrasla ni velika. Ti me činiš i odraslom i detetom u isto vreme. Samo je potrebno da budeš tu gde jesi.
Pre nego što odeš, imao bih nešto da ti predložim, jer si velika.
Vidiš mene da nisam neki lik. Bio sam okružen onim što život ponudi i što samo jednom dobiješ. Tako i ti, dopuštaš da te dodiruju rukama tuge. Zato nemoj da dopustiš da te opet dodirnu. Ne slušaj šta ti govore. Nema potrebe za tim. Znaš da će jednog dana opet doći neko tuđe, odbeglo i poluprazno srce koje će tražiti mir. Nemoj da maštaš o moru, mestima na koja trebaš poći i ugasiti sve one lampe na obali… Priča je prošla! Ne gledaj u stranu, možda vidiš nekoga ko će ti sve one boje obojiti opet crnom. Uništiće tako lepu sliku koju si tako marljivo stvarala. Površni su, puštaju te da ih zagrliš, a onda te puste. Uzeli su ti reči i sve što si napravila lepšim i boljim. Ostaćeš zagledana u jednu julsku noć i ispraćati još jedno leto. Zaboravi da je ikada bilo neko proleće, da te neko pustio da postaneš deo priče. Prestani da krivicu tražiš u sebi. Nema je, nikad nisi ni bila kriva. Nije šala da uništavamo ljude koje volimo. To nije kliše, već stvarnost. Zato su ljudima potrebni ti sitni crvi, koji će biti tu da ispričaju neku lokalnu priču i poruše sve te miline novog dana. Kreni i ne misli, pusti druge da vole ono što si stvorila. Verujem da neće biti dovoljno snažni da čuvaju taj sjaj. Ti nisi neka sitna duša koja može da voli baš svakog crva koji te pogleda nežno. Pusti da prođe, kao i oluja u zoru. Potrebno je da osećaš da bi živela punim životom. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Već čujem i škripu olovke dok pišeš, uz prkosni osmeh: “Ovaj život nije bio dobar, idemo na sledeći!”
Dobro čuješ, ćale !
Opalio si me životom po sred čela. Nedostaješ mi baš kao što i ostaloj deci, ovde, nedostaju njihovi roditelji i porodice. Nas ovde ima mnogo i tu smo negde oko vas.
Anja, nikad mi neće biti jasno zašto sam te upisao na kurs letenja, da bi sad mogla da se družiš sa Petrom Panom.
A, ti ćale, nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom ili fotografijom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli… Guraj našu priču, naše vizije o svetu za decu. Vuci napred i gore. To su dva jedina dozvoljena pravca. Da, i ne brini. Čuvam osmehe od zaborava.
Minut po minut prolazi, suza po suza iz oka, ističe.
Zaklopio sam onu zadnju koricu gde piše: ‘Sve prolazi ali sve se ne zaboravlja.'“