Postoji bezbroj dokaza da u periodu 1990-1998. godine niko, znači nijedan pripadnik srbijanske DB, pa time ni Jovica Stanišić, nije imao kontakt sa zloglasnim crnogorskim plaćenim ubicom Arkanom i njegovim sledbenicima, pa je i ova tačka optužnice apsolutno netačna!

– Srbijanska državna bezbednost je sve do 1996. godine bila samo puki servis Savezne DB, koji je zadržao sve najbitnije poslove u Beogradu po pitanju obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada – tvrde Stanišićevi advokati, koji su za 10 godina veoma dobro proučili ovaj slučaj.
– Savezni DB je do 1996. godine bio najmoćnija institucija u zemlji i pravi simbol autokratske vlasti Josipa Broza. U takvim okolnostima je Jovica Stanišić preuzeo RDB Srbije.
– Treba znati i to da su sve ofanzivne akcije prema inostranstvu, počev od sedamdesetih godina prošloga veka vođene iz Saveznog DB, kažu bivši najbliži saradnici Jovice Stanišića.
– Pri tome se ne misli samo na obaveštajni rad, nego i na potpuno nepotrebna ubistva naših emigranata, za koje je tadašnji režim procenio da su politički opasni za njih.
Postoje mnogobrojni materijalni dokazi da je jedan od agenata Savezne službe u vreme poznatog političara i ministra Staneta Dolanca bio i Crnogorac Željko Ražnatović Arkan. Zbog toga je bio praktično potpuno zaštićen od krivično-pravnog progona srbijanske policije – javne i državne bezbednosti. Nakon egzekucije četničkog emigranta Boru Blagojevića u Belgiji, Dolanc je Arkana nagradio zlatnim satom. U svojoj karijeri plaćenog ubice,Željko Ražnatović Arkan je ubio više desetina četničkih i ustaških emigranata  za raćun tajne policije SFRJ. Arkan se uvek izjašnjavao kao Crnogorac u nacionalnom smislu,baš kao i njegov otac Veljko Ražnatović, pukovnik Kontra-obaveštajne službe JNA.
Opšte je poznata činjenica da je Arkan tokom 1990. godine često viđan u društvu šefa Savezne DB Zdravka Mustaća, koji je bio iz Hrvatske! Ali, isto tako, Arkan je bio u vezi i sa tadašnjim srpskim ministrom unutrašnjih poslova, Radmilom Bogdanovićem, jednom od glavnih Miloševićevih figura za održavanje režima.
Postojala je operativna akcija „Pauk“ baš organizovana za pomoć Srbima u Hrvatskoj.
– Naš stav, srbijanske DB prema Arkanu, bio je vrlo jasan – radi se o kriminogenoj ličnosti i država nema šta da petlja sa njim! – kažu ondašnji čelnici srpske tajne policije.
– To je znao i Bogdanović. Arkan je poslat u Knin u jesen 1991. godine u sedište pobunjenih Srba – da im pomogne, ali je rečeno da to ne sme da zna Jovica Stanišić! U Dvoru na Uni Arkan je sa još dvojicom uhapšen, vrlo brzo je pušten na intervenciju Radmila Bogdanovića, koji je bio u odličnim vezama sa hrvatskim ministrom unutrašnjih poslova Josipom Boljkovcem! Mi smo sa kolegama iz Hrvatske radili na tom slučaju Arkanovog boravka tamo…
Postoje dokazi da je oružje koje je nađeno kod Arkana poticalo iz Instituta bezbednosti, koji je tada bio pod Saveznim MUP-om, odnosno Saveznim DB-om čiji je ministar bio Petar Gračanin, blizak sa Miloševišem i Bogdanovićem. Znači 1990. i 1991. godine Milošević vlada bezbednosnim strukturama, u to vreme Jovica Stanišić je bio anonimni kontraobaveštajac, još pod istragom!
Ono što javnost u Srbiji ne zna, to je činjenica da je srpski DB 1991. godine u tajnoj akciji pokušao da uhapsi Arkana:
– Mislimo da u arhivi Službe postoje dokumenta o akciji hapšenja Arkana, jer smo imali informacije da neko uzima oružje iz magacija TO u Lipovici, u blizini Beograda i sumnji da ga prebacuje na određene lokacije u Hrvatskoj – prisećaju se tih događaja kolege Jovice Stanišića.
– Ministar Bogdanović je znao za naše napore da uhapsimo Arkana i ovoga puta ga je zaštitio. I ne samo to, nego je posredstvom Gorana Hadžića (političkog lidera Srba iz Slavonije) pomogao Arkanu da u leto 1991. godine, i pored našeg protivljenja, otvori čuveni kamp u Erdutu za obuku njegove Srpske dobrovoljačke garde!
Mesec dana pošto je Arkan otišao u Hrvatsku, u Erdut odlazi ne zvanično, nego kao dobrovoljac, komandant specijalne jedinice MUP Srbije ( SAJ) Radovan Stojičić zvani Badža, sa još 15 pripadnika svoje jedinice. Da pomognu organizovanje srpskih snaga teritorijalne odbrane. Od tada pa do kraja godine oni usklađuju svoje aktivnosti i dejstva zajedno sa VJ koja vodi Vukovarsku operaciju.
Odmah po završetku Vukovarske operacije, Badža je vraćen u Srbiju gde preuzima rukovođenje resorom Javne bezbednosti, da bi početkom 1994. godine postao zamenik ministra unutrašnjih poslova Zorana Sokolovića!
Stojičić se iz Hrvatske vratio sa oreolom nacionalnog heroja, pa su i njegovi saradnici ubrzo takođe napredovali i preuzeli komandu nad jednim ogromnim sistemom javne bezbednosti. Time je Badža praktično preuzeo komandu nad oko 70.000 naoružanih pripadnika srpske policije. Uživao je poverenje predsednika Miloševića. Mnogima je odmah postalo jasno da je to njegova „Pretorijanska garda“ spremna da se sukobi sa sopstvenim narodom, sve zarad očuvanja vlasti.

ARHIVA

Opasni čovek sa Balkana

Arkan imao isprave SSUP i bliske veze sa ministrom Dolancem. Govorilo se da je više puta specijalnim pištoljima nagrađivan za uspešan rad u SDB

ZA smrt Stjepana Đurekovića nemački sud je smatrao odgovornim Krunoslava Pratesa, koji je uhapšen prvi put 2005. godine. Prates je došao u Nemačku već 1971. kao agent jugoslovenske službe bezbednosti sa zadatkom da se infiltrira u hrvatske emigrantske krugove. Kada je Đureković prebegao ustaškoj emigraciji, Prates je već bio izdavač sa vlastitom štamparijom, koju je finansirala jugoslovenska tajna policija.

Optužili su ga da je kao agent jugoslovenske SDB pod tajnim imenima „Boem“ i „Stiv“ bio saučesnik u likvidaciji direktora „Ine“. Sud je utvrdio da je Prates u julu 1983. namamio Đurekovića u štampariju, gde su ga likvidatori dočekali i ubili hicima iz vatrenog oružja i udarcima u glavu. Osuđen je na doživotnu robiju.

U presudi suda iz Minhena dokumentovana je uloga bivšeg načelnika hrvatske tajne službe Josipa Perkovića, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Sud je utvrdio da je Perković u SDB Hrvatske od 1979. do 1986. vodio upravu zaduženu za „neprijateljsku emigraciju“. I da je upravo on učestvovao u organizaciji Đurekovićevog ubistva.

Ustaška emigracija i hrvatski nacionalisti su od ubistva Đurekovića u vreme raspada SFRJ devedesetih napravili politički skandal za koji su optuživali Beograd i Srbe. Doček posmrtnih ostataka pokojnog Stjepana Đurekovića u Zagreb trebalo je da bude neka vrsta nacionalne političke manifestacije. Zbog smrti predsednika Franje Tuđmana političko opelo Đurekoviću nije priređeno, kako je bilo najavljeno, 13. decembra 1999. već u sredu, 15. decembra 1999. ispred glavne mrtvačnice na zagrebačkom groblju Mirogoj.

U hrvatskoj političkoj kampanji protiv Srbije pokrenuto je i pitanje učešća srpskih momaka sa asfalta u likvidacijama hrvatskih emigranata, pri čemu se najčešće pominjalo upravo ime Đorđa Božovića Giške, ali i Željka Ražnatovića i drugih.

Kako je tvrdio Ivan Ćurak, inspektor Državne bezbednosti, Ražnatovića je zavrbovao Nino Vučurović, operativac Centra SDB Titograd i kasnije šef Druge uprave crnogorske službe, koji je bio u izvrsnim odnosima sa Stankom Čolakom, Arkanovim kumom.

I Ivan Lasić, bivši načelnik Druge uprave SSUP-a, u izjavi od 15. juna 1992. potvrdio je ove navode:

– Pričalo se da je likvidaciju Stjepana Đurekovića uradila Arkanova družina. Došao sam do podataka da se Ražnatović čak otvoreno pred nekima hvalio. Ja sam otišao kod Stanka Čolaka i rekao: „Stanko, ovo nešto nije u redu!“ On mi je odgovorio: „Ne beri brige. Arkan je takav čovek. To je poseban tip. To je grupa koja je završila Šiptare, sad ti je sve jasno.“

Svedočeći o aktivnostima tajne policije i saradnje sa ljudima sumnjivih biografija, Dušan Stupar, bivši načelnik beogradskog centra SDB od 1984. do 1987. godine, na televiziji B92 između ostalog je rekao:

– I Arkan i drugi koji su bili u vezi sa saveznom službom i koji su izvršavali te zadatke savezne Udbe bili su iz oficirskih porodica i vrlo patriotski nastrojeni. Oni su se i mimo službe borili u Nemačkoj, Americi, protiv emigracije. Sami su napadali četnike na njihovim mestima okupljanja i tako dalje, kao patriote… Njih je savezna Udba angažovala za izvršenje određenih zadataka samo u inostranstvu, pa tako i Arkana.

Ražnatoviću su srpski emigranti pripisivali i likvidaciju Miodraga Boškovića i Bore Blagojevića, ustaše Stanka Nižića, portira iz Švajcarske i Stjepana Đurekovića, a albanski nacionalisti smrt braće Gervala. Te sumnje su stajale Ražnatoviću nad glavom i kada se prvi put vratio iz inostranstva u Beograd početkom osamdesetih. Pričalo da je Arkan prijatelj Staneta Dolanca, ministra savezne policije. U izveštaju sa jednog suđenja iz 1983. kada je u Ulici 27. marta pucao na dva policajca, u njegovim generalijama upisano je radnik Saveznog SUP-a.

Željko Ražnatović je imao zvaničnu legitimaciju SSUP, bliske veze sa ministrom Dolancem, načelnikom za granicu Draganom Ćulafićem i šefom Državne bezbednosti Srdanom Andrejevićem, koga je iz milošte zvao Tata.

Govorilo se da je više puta specijalnim pištoljima nagrađivan za uspešan rad u SDB. Imao je jedno vreme lični dohodak od 90.000, a preko SSUP je podigao kredit da gradi kuću na Topčiderskom brdu.

Arkan je kroz šalu 1997. godine demantovao sve priče o njegovoj saradnji sa policijom. Nikada nije otišao u Haški tribunal, niti u bilo koji drugi sud, jer je ubijen 15. januara 2000. godine u Beogradu. Arkan je, kako danas tvrde njegovi prijatelji, tu smrt slutio i čekao.